Отварање: субота, 1. јун 2024. године у 18 часова
Галерија ТРАГ, Цвијићева 72, Београд
БИОГРАФИЈА АУТОРА
Зоран Никезић, др арх., редовни професор Универзитета у Београду – Архитектонског факултета у пензији. Рођен у Београду 1948. године. Дипломирао и докторирао на Универзитета у Београду – Архитектонском факултету где је радио од 1976. до 2013. године. Бавио се урбаним истраживањем и архитектонским и урбаним дизајном. Аутор књиге „Грађена средина и архитектура“ 2007. године. Добитник награде града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ за архитектуру и урбанизам 2010. године. Од 2014. године се учи вајарству.
РЕЧ АУТОРА
,,Тек сада први пут кроз накнадну рационализацију, пробаћу речима да објасним своју скулптуру. Она је, наиме, настала без неког посебног предумишљаја, сама од себе, интуитивно. Скулптура је заправо само скулптура, једноставна, једина какву умем да направим. Нема неке теоријске потке, посебне намере, драме или поруке. Скулптуру више откривам него што је стварам. Свака је своја, случајна и за мене изнова узбудљива и непоновљива, а опет некако иста. Скулптуре радим у оригиналу, непосредно, техником која не трпи поправке, која је пуна ризика и која у сваки потез уноси потребну неизвесност, тензију, спонтаност и случајност. Свака је као слика, уникат.’’
О вредностима…. Кључне вредности мојих скулптура које у ретроспективи препознајем су ЛЕПОТА, НЕЖНОСТ, СНАГА, СКЛАД, ЖИВОТНОСТ и ИСТИНИТОСТ. Све само позитивне ствари, мимо или упркос свакодневице, за мене исконске и непроменљиве, од безазлености до мудрости.
О тематици…. Ове вредности доживљавам кроз тему жене и животиње. Оне су више него мотиви или предмети погодни за исказивање израза или језика вајарског дела, оне су интегрални део суштине моје скулптуре. Универзалне вредности траже универзалне теме, а и ствари које нису живе и једноставно лепе, не покрећу ме.
О линијама и цртежу… Своје скулптуре видим и градим као материјализоване линије. Цртеж је основа од које полазим и који ме прати у свакој фази рада. Цртеж настаје и нестаје на материјалу који обрађујем. Брзина којом настаје надокнађује спорост вајарског алата и чува спонтаност као вредност. Снопови линија које исцртава сама скулптура кроз низ променљивих силуета, пресека, граница сенки и обележја текстуре „носе“ форму.
О алату и занату….. Алат је база заната и од алата се највише научи. Изабрани алат и примењени занат предодређују рукопис дела. Занатска компонента моје скулптуре није компонента, она је њен интегрални део. Занат негујем као граматику језика којим се форма изражава, као оквир, путоказ и ограничење.
О Поступку…. Цртам. Проналазим линије у форми и текстури материјала. Грубим алатом утврђујем равнотежу. Пуштам да ме воде алат и занат. Поновљени цртежи и уклањање сувишног доводе ме до флуидности форме. Допуштам да ме нове ситуације изненаде. Прихватам изазове и промене. Дужи прекиди у раду допуштају времену и интуицији да савладају нове ситуације. Крај је када се не усуђујем да наставим, када се линије повежу и сложе.
Изложбу помогли искуством и несебичним напором: Бранко Павић, мр, графичар, редовни професор Универзитета у Београду – Архитектонског факултета
Ана Никезић др арх., редовни професор Универзитета у Београду – Архитектонског факултета
Фотографије: Аутор
Свет скулптуре Зорана Никезића
Посвећеност изучавању односа елемената који обликују простор, размишљање о позицији човека у простору и према простору, размишљање о облицима и материјалима којима су грађени објекти и изведене њихове форме, избор поступака и алата за реализацију и још доста тога чини основу са које је Зоран Никезић, архитекта и професор кренуо у скулптуру. Много тога је предходило да своје сублимирано искуство преведе у интимно истраживање на пољу ликовне уметности , тачније цртежа и скулптуре.
Ристо Стијовић је породични пријатељ, његов рад је део породичне колекције, отац Марко је поседовао посебан дар за рад у скулптури ,што показују радови из поменуте породичне збирке. Архитекти Зорану Никезићу ово јесу значајни подстицаји за улазак у свет скулптуре, али ипак пресудан је пре свега лични сензибилитет и потреба за стварањем.
Архитектура је људска делатност за коју је вероватно најдиректније везана мисао, изрека античког софисте Протагоре да је „ЧОВЕК МЕРА СВИХ СТВАРИ оних које то јесу да јесу и оних које то нису да нису“. Пошто се током радног века бавио просторима у којим се човек креће , ради , комуницира ,једном речју обитава, Зоран Никезић се враћа кроз свој скулпторски рад управо тој „прамери“, то јест човеку. Закључујемо то јер најчешћи мотив у скулптурама које је извајао јесте људско тело. Право питање је како читати „прамеру“ , човека у његовој савршености и сложености? Како доћи до универзалног , преко личног , сопственог доживљаја човека ,својим осећајем , својим сензибилитетом? Како постићи чулност форме ? Много је отворених питања…
У крај врта стоје комади дрвета посеченог ту у непосредној близини куће , у својим годовима они носе записе времена проведеног у том врту, записе о кретањима и енергијама тог њима јединственог простора.Ту у том врту дрво је пронашло воду која му је живот дала, и сунчев зрак га је редовно посећивао, прошло је низ циклуса од листања до јесењег и зимског сна.На крају то је само комад дрвета са уграђеним траговима који носе скривену лепоту сећања.Тада наступа кључни тренутак када око ствараоца проналази облик у рустичном деблу.То је моменат када потреба за стварањем налази свој пут ка остварењу, када рустични део дебла почиње да се скида као плашт а потом слој по слој до момента када се открива деликатно напрегнута форма људске фигуре у благом наклону или у оси каријатиде.
Зоран Никезић показује посебну истрајност у тражењу коначне форме, усклађивању односа између заобљених делова ,што изискује посебну пажњу у опсервацији и студиозност у усклађивању.Сагласје топлине дрвета и женског торзоа је очигледна и тако се допуњује. Уметничка креација јесте у томе да из материјала „извуче“ квалитет којим подржава форму коју гради. У представама женских фигура открива се колико је аутор на безвременој путањи инспирације женом као бићем. Потврду свог посвећења скулптури видимо и кроз нешто мањи број радова у којима су тема животиње.
Овде се појављује и камен као материјал који улази у видокруг аутора, те постаје и изазов и инспирација. Тражећи искре мотива у комадима камена, Зоран Никезић не улази у сложени опис анатомије већ инвенцијом којом уметници од древних времена граде сведене и у исто време монументалне призоре који у себи носе довољно асоцијативних елемената гради свој свет.
Проф. Радомир Кнежевић
