Публикација: ПРЕДЕО ИГРЕ – КОШУТЊАК: Принципи архитектонског пројектовања у светлу климатских промена

Публикација

Монографија „Предео игре – Кошутњак: Принципи архитектонског пројектовања у светлу климатских промена“ представља сумиране резултате двогодишњег истраживања спроведеног на Универзитету у Београду – Архитектонском факултету.

Текст: Драган Марковић

На првој години Мастер академских студија, током две узастопне школске године (2010/11. и 2011/12), Архитектонски дизајн студио који води доц. др Ана Никезић, са око 15 студената по генерацији, имао је задатак да испита положај, обим и карактер парк-шуме Кошутњак у Београду, а са циљем да се ова важна и скоро заборављена парк-шума врати на културну мапу града.

Поред студената, који су свој допринос дали у форми истраживања кроз пројекат, у изради монографије било је ангажовано још седам аутора који су (самостално или у пару) постављену тему разрађивали са теоријског становишта. Теме ових текстова крећу се у широком луку од учења од предела и учења на основу места, преко савремених приступа заштити и обнови културних предела, предела као концептуалног оквира одрживе архитектуре до значаја урбаних шума за савремени урбани пејзаж. Читава монографија илустрована је фотографијама парк-шуме Кошутњак, које ближе упућују читаоце о ком и каквом простору се заправо дискутује.

Садржај монографије подељен је у четри основне целине. Први део је уводни и чине га преамбула уреднице у коме она образлаже повод и циљеве истраживања, затим следе предговор и две рецензије које потписују проф. др Владан Ђокић и проф. др Ратко Кадовић.

Други део монографије носи назив „Истраживачка полазишта“ и чини скуп од пет ауторких текстова који у збиру креирају јединствени референтни оквир за посматрање односа архитектуре и природног предела. Ова два дела, по свом обиму, чине прву половину монографије, која се може назвати „теоријском позадином“ спроведеног истраживања.

Трећи део монографије чине „Интерпретативни потенцијали“ у којем су резултати студентских истраживања обједињени са чињеницама о парк-шуми Кошутњак, али и основним информацијама о студијском курсу у оквиру ког су настали. У под-целинама чији су наслови „Уређени предео“, „Предео као игралиште“, „Предео као метафора“ и „Предео као ментор“ престављени су радови студената који текстом и илустрацијама пројеката образлажу заједничку идеју предела као одговарајућег инструмента размишљања о архитектури. У овом делу налази се и поглавље „Дискусија“ у којој уредница сумира закључке истраживања, истичући да „резултати варирају у широком распону од надахнутих асоцијација до креативних дијалога, од дизајна који допуњују до оног који је у конфикту са пределом“. Последњи, четврти, део монографије чине биографије свих укључених аутора.

Оно што ова монографија доноси као допринос јесте гледиште да архитектура, те архитектонска интервенција, могу бити вођени искуством човека у природи, односно да емотивни доживљај предела може бити генератор културног стварања. Из тога произилази нови одржи однос човека и природе посредован архитектуром. Важно је напоменути да, како је то и у наслову напоменуто, монографија тему прилагодљивости архитектуре климатским променама сагледава на концептуално, односно принципијалном нивоу, не залазећи у технолошке или социолошке димензије овог проблема. Можда без намере да отвара велика питања монографија је, разматрајући теме одрживости и прилагођавања климатским променама, понудила неке од могућих одговора о односу између одрживости пејзажа, архитектуре и човековог односа према природи.