Свечаност поводом обележавања 50 година од смрти Професора Милана Злоковића (1898 – 1965)

Милан Злоковић, цртеж модуларних подела по геометријском низу са количником 2, 3 и 5, репродукован на корицама и насловној страни књиге Industrializzazione dell’edilizia (Bari: Dedalo, 1965)

Професор Милан Злоковић, портрет

Милан Злоковић је завршио немачку основну и средњу школу (Realschule, нем.) у Трсту, 1915. године је отпочео студије инжењерства на Вишој техничкој школи у Грацу, које је прекинуо услед Првог светског рата пошто је мобилисан у аустроугарску војску. Након демобилизације, одбивши да прихвати италијанско држављанство, 1919. године се преселио у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где је уписао студије архитектуре. Дипломирао је на Одсеку за архитектуру Техничког факултета Универзитета у Београду 1921. године.

Након дипломирања, борави на двогодишњем усавршавању у Паризу, где је кратко време био запослен као архитект – асистент у париском студију Обиртен – Паренти (Аубуртин, Парентy). Априла 1923. године Злоковић се вратио у Београд где је изабран на универзитетско место асистента на Одсеку за архитектуру на Техничком факултету (касније Архитектонски факултет, Универзитет у Београду).

Његова академска каријера непрекинуто је трајала све до смрти, а као наставник радио је и на Техничком факултету у Скопљу. Паралелно са универзитетским запослењам, предавао је у београдским средњим школама Realschule, Техничкој школи, Графичкој школи и Педагошкој академији.

Заједно са архитектама Браниславом Којићем, Душаном Бабићем и Јаном Дубовyем, 1928. године основао је Групу архитеката модерног правца у Београду која је значајно допринела успостављању дискурса модерне архитектуре у Србији. Као архитект пројектант, у периоду од 1921. до 1965. године, Милан Злоковић је израдио укупно око 170 пројеката и освојио око 60 награда и откупа на архитектонским конкурсима.

У међуратном периоду извео је око 40 објеката – приватних кућа и вила, пословних и јавних зграда – од којих су међу најзначајнијим (наведени хронолошким редом ): стамбена зграда у улици Краља Милутина (1926-27), сопствена кућа на Неимару (1927-28), Државна хипотекарна банка у Сарајеву (1928-32), београдске стамбене зграде у Народног фронта (1930-31) и у Милоша Поцерца (1932), Хотел Жича у Матарушкој Бањи (1931-32), Вила Штерић, Вила Прендић и комплекс три стамбене зграде на Неимару све из 1932 у Београду, Привредна комора у Скопљу (1933-35), Универзитетска дечија клиника у Београду (1933; 1936-1940), Школа у Јагодини (1937-40), Царинарница у Котору (1935-38), Дом народног здравља са болницом, задужбина Васа Ћуковића у Рисну (1938-41) и стамбена зграда са салоном и сервисом Фиат-а у Београду (1939-40).

У послератном периоду, у коауторству са сином Ђорђем Злоковићем и кћерком Милицом Мојовић, реализовао је комплекс Учитељске школе и Више педагошке школе у Призрену (1959-60; 1965-68) и десет појединачних објеката туристичког насеља Хотел Медитеран у Улцињу (1961-64).

Поред бројних академских предавања у земљи и иностранству, у послератном периоду, усредсређује се на историјско теоријске и пројектантске проблеме у области пропорција и модуларне координације у архитектури и објављује више научних радова на ову тему. Синтеза тог рада и архитектонске теорије Милана Злоковића објављена је на италијанском језику у књизи Industrializzazione dell’edilizia 1965. године, као поглавље под насловом Модуларна координација.

Добитник је Седмојулске награде Републике Србије за животно дело 1963. године.

Аутори и организатори:
в. проф. др Љиљана Благојевић, др Ђорђе Мојовић, доц. др Марија Милинковић, асистент др Вања Панић, асистент мр Драгана Ћоровић, арх. Ана Раковић, арх. Марија Мартиновић, докторски студент.

Милан Злоковић – Универзитетска дечија клиника у Београду, 1933, 1936-1940.

Милан Злоковић – Школа у Јагодини, 1937-40.