Izdavačka kuća Plavi jahač i Biblioteka grada Beograda organizuju otvaranje izložbe – Omaž Jelisaveti Načić: “Prva dama srpske arhitekture i zaboravljena graditeljka Beograda”.
Autorka izložbe je Nataša Marković, a otvaranje pomenute izložbe je u sredu 21. septembra 2016. godine u 19 časova, u Galeriji Atrijum Biblioteke grada Beograda, Knez Mihailova 56. Ulaz je slobodan.
Izvor: http://www.politika.rs/
Zaboravljena graditeljka Beograda
Autor: Nataša Marković
Žena koja me uznemirava godinama zove se Jelisaveta Načić (1878–1955), prva žena arhitekta u Srbiji, koja je prokrčila put Srpkinjama u ovoj, dotad, isključivo muškoj profesiji. I ne samo to, ona je, po završetku studija u prvoj generaciji diplomiranih arhitekata u Beogradu 1900. godine, bila prva žena zaposlena u državnoj upravi, najpre kao crtač u Ministarstvu građevina Srbije, a zatim kao arhitekta i urbanista u Beogradskoj opštini (1902–1916), gde radi sve do početka Prvog svetskog rata. Pre sto godina, 1916, kao ugledna Srpkinja, patriota i heroina Prvog svetskog rata, zbog slavoluka koji je postavila na Terazijama, na kojem je pisalo: „Nisu svi Srbi oslobođeni”, Austrijanci su je, kao i mnoge ugledne Srbe, oterali u mađarski logor Nežider.
Dugo tragam po arhivama, bibliotekama, za pričom o lepoj Jelisaveti Načić… I pronalazim samo jednu njenu fotografiju i svega desetak tekstova o njoj. Doskora nismo znali ni gde joj je grob u Dubrovniku. Da nije njenih raskošnih kuća, crkava i drugih građevina u Beogradu, bila bi izbrisana iz istorije i memorije grada, kao i mnoge druge poznate žene o kojima nema tragova da su postojale.
Jelisaveta Načić, prva žena arhitekta u Srbiji (Foto Vikipedija)
Jelisaveta je rođena u Beogradu u uglednoj trgovačkoj porodici kao trinaesto dete Mihajla S. Načića. U Beogradu je, kažu, počela i završila se blistava karijera jedne hrabre i darovite Beograđanke, koja je svoj miraz potrošila za školovanje – u vreme kad Srbija ima svega sedam odsto pismenih žena! Danas, reč je o zaboravljenoj graditeljki koja je gradila srpsku prestonicu kada je od turske kasabe postajala moderan evropski grad. O ženi holivudske biografije, jednoj od najznačajnijih Srpkinja s početka 20. veka, heroini Prvog svetskog rata, u široj javnosti se veoma malo zna. Nažalost, ni studenti arhitekture ne znaju ko je bila Jelisaveta Načić.
Sa svega 27 godina projektuje, i danas raskošnu, Osnovnu školu „Kralj Petar Prvi”, pored Saborne crkve u Beogradu, koja je pod zaštitom Uneska. Projektuje i zelene barokne stepenice s česmom od ripanjskog kamena, preko puta francuske ambasade, crkvu Aleksandra Nevskog i crkvu u Štimlju na Kosovu. Postala je arhitekta od prestiža kada je na konkursu za crkvu Karađorđevića na Oplencu, pored mnogih slavnih imena, dobila treću nagradu. U krugu bolnica, projektovala je prvu Bolnicu za tuberkulozne, koja je srušena u bombardovanju Beograda. U to vreme tuberkuloza hara Srbijom. Od trinaestoro dece Načićevih, preživelo je samo njih troje – Jelisaveta, njena starija sestra i brat.
Kao urbanista Beograda, uređuje Mali Kalemegdan, Terazije s fontanom, sarađuje s Meštrovićem, koji u njenom ateljeu u školi „Kralj Petar Prvi”, radi prve skice za fontanu i spomenik Pobednik. U podrumu škole izrađuje kalupe za Pobednika, danas najznačajnije obeležje Beograda. Načićeva projektuje i trg u Savamali ispred čuvene zgrade Beogradske zadruge, koji nikada nije realizovan.
Neobarokne stepenice sa česmom, projekat Jelisavete Načić (Foto Skyscrapercity)
Jedan od njenih značajnijih projekata jeste i prva zgrada kolektivnih stanova građena na Balkanu za službenike Beogradske opštine, pored Bajlonijeve pijace, gde Jelisaveta Načić od 2004. ima svoju uličicu.
U logoru Nežider, zaljubljuje se u albanskog profesora, katolika, revolucionara i panslavistu Luku Lukaja. Zvali su ga: „Albanac koji je voleo Srbe” i pomagao im u njihovim borbama, zbog čega je deportovan u Nežider 1915. Jelisaveta se u logoru venčava s Lukajem i 1917. rađa devojčicu Luciju. Na intervenciju brata Lukajeve majke, biskupa u Trstu, Jelisaveta izlazi iz logora i neko vreme živi kod majke u Beogradu, u Vlajkovićevoj 9. Po povratku Lukaja iz logora, zbog bolesti Lucije, oni odlaze u Skadar, odakle potiče njegova porodica, gde je on ministar u vladi Esad-paše. To je čuveni Albanac kojeg ne treba zaboraviti i koji je pomagao Srbima pri povlačenju preko Albanije u Prvom svetskom ratu. Po dolasku kralja Zogua na vlast, oni bivaju proterani iz Skadra. Prelaze u Dubrovnik 1923. godine. Kažu da je Jelisaveta Načić u Dubrovniku bila posvećena isključivo porodici, putovanjima, ali i da je čeznula za Beogradom… I nikada se više nije bavila arhitekturom!
Saznajem ovih dana da je jednu od poslednjih sačuvanih privatnih kuća (pod zaštitom države), prema projektu Jelisavete Načić, u Gospodar Jovanovoj ulici, kupio američki biznismen-bankar srpskog porekla Majkl Đorđević. Zatičem prve radove u prizemlju zgrade, koji se ne vide s ulice. Da li će kuća biti devastirana i srušena? Pišem pisma upozorenja zvaničnicima… Konačno, s Aleksandrom Kovačevićem, direktorom Kompanije GJ47, koja izvodi radove, obilazim kuću. Kovačević kaže da će do kraja godine biti restaurirana i da će biti ispoštovan svaki detalj iz Jelisavetinog projekta.
