Прицкер награда за 2017: Rafael Aranda, Carme Pigem и Ramon Vilalta – RCR Arquitectes

Извор: Dezeen

Rafael Aranda, Carme Pigem и Ramon Vilalta из шпанског студија RCR Arquitectes именовани су лауреатима Прицкер награде (Pritzker Prize) за 2017. годину, најпрестижније награде у архитектури.

Троје каталанских архитеката су 39. добитници Прицкер награде, а 100.000 америчких долара и бронзана медаља ће им бити уручени на церемонији која ће се одржати 20. маја 2017. године у State Guest House у Токију.

Aranda, Pigem и Vilalta су основали своју праксу RCR Arquitectes 1988. године. Студио је базиран у месту Олот у шпанској регији Каталонији.

Повезани текстови:
Алехандро Аравена – уметнички директор Бијенала у Венецији 2016
Фрај Ото (Frei Otto) постхумно именован као лауреат Прицкер награде за 2015.

Ово је први пут да је ово троје архитеката награђено Прицкер наградом, а по други пут да је награда отишла лауреатима из Шпаније – први добитник је Rafael Moneo, награђен 1996. године.

„Aranda, Pigem и Vilalta извршили су утицај на професију много шири од њиховог непосредног окружења“, рекао је жири Прицкера којим је председавао аустралијски архитекта Glenn Murcutt. „Њихови радови крећу се у распону од јавних и приватних простора до установа културе и образовних институција, и њихова способност да снажно одговоре на специфично окружење сваке локације је завет њиховом процесу и дубоком интегритету.“

Група је недавно довршила крематоријум од бојеног бетона и челика у Холсбеку у Белгији и сарађивала на пројекту улазне зоне Парка вулкана Гароча у Лес Презесу, у близини града у коме живе, Олота.

Овај парк је један од бројних пројеката које је трио саградио у Олоту, поред надстрешнице ресторана Les Cols (2011), лабораторије Barberí (2008) и Tossols-Basil атлетске стазе.

Међу осталим запаженим пројектима су винарија Bell–Lloc у Гирони, и Sant Antoni – Joan Oliver библиотека, центар за старе и Cándida Pérez башта у Барселони, оба завршена 2007. године.

„Они су показали да јединство материјала може пружити невероватну снагу и једноставност згради,“ рекао је Murcutt. “Сарадња ово троје архитеката произвела је архитектуру без компромиса поетског нивоа, представљајући ванвременски рад који одражава велико поштовање према прошлости, док у исто време пројектује јасноћу садашњости и будућности.“

Архитекте говоре о томе да је њихов приступ архитектури настао током три деценије сарадње, у видеу који је направљен у продукцији Pritzker-а .

„Када започињемо неки пројекат, врло смо заинтересовани да посетимо локацију,“ каже Carme Pigem. „Навикли смо да ‘читамо’ место као да нам оно говори својим посебним алфабетом – алфабетом успостављеним између локације и нас.“

„Такође, веома је важно проучити шта би требало ми да урадимо тамо. Не волимо да започнемо са типологијом или претпоставкама,“ додала је.

Овај посебан приступ специфичностима локације је оно што је групи донело овогодишњу Pritzker награду за архитектуру.

„Живимо у глобализованом свету у коме се морамо ослонити на међународне утицаје, размену, дискусију, трансакције,“ рекао је жири. „Али све више људи се плаши да ћемо због овог међународног утицаја изгубити наше локалне вредности, нашу локалну уметност и наше локалне обичаје. Rafael Aranda, Carme Pigem и Ramon Vilalta нам говоре да је могуће имати обоје.“

„Они нам помажу да видимо, на најлепши и најпоетичнији начин, да одговор на питање није ‘или једно или друго’ и да можемо, барем у архитектури, тежити и једном и другом; наши корени су чврсто на месту, а наше руке испружене ка остатку света.“

Међународна награда, направљена по узору на Нобелову награду, је успостављена 1979. године у част рада живих архитеката.

Прошлогодишњи добитник је чилеански архитекта и кустос Бијенала у Венецији Alejandro Aravena. Frei Otto, Rem Koolhaas, Zaha Hadid и Toyo Ito су међу претходним добитницима ове награде.

Прочитајте образложење жирија Прицкерове награде за 2017. годину у оригиналу:

Rafael Aranda, Carme Pigem and Ramon Vilalta, three architects who have worked closely together for almost 30 years in a deliberate and thoughtful approach to architecture are recognised with the 2017 Pritzker Architecture Prize. Their works admirably and poetically fulfil the traditional requirements of architecture for physical and spatial beauty along with function and craftsmanship, but what sets them apart is their approach that creates buildings and places that are both local and universal at the same time.

They established their office, called RCR for their three first names, in Olot, their hometown in the Catalonian region in the northeast of Spain, resisting the call of the metropolis in favour of remaining closely connected to their roots. The process they have developed is a true collaboration in which neither a part nor whole of a project can be attributed to one partner. Their creative approach is a constant intermingling of ideas and continuous dialogue.

All their works have a strong sense of place and are powerfully connected to the surrounding landscape. This connection comes from understanding – history, the natural topography, customs and cultures, among other things – and observing and experiencing light, shade, colours and the seasons. The siting of buildings, the choice of materials and the geometries used are always intended to highlight the natural conditions and pull them into the building.

The Bell-Lloc Winery (2007), in the town of Palamós, near Girona, Spain, for example, a building embedded in the ground, is about the soil that produces the grapes, the cool dark cellars needed for the ageing of wine and the colour and weight of the earth. The extensive use of recycled steel fuses the building with the earth and the openings between the steel slats allow in hints of light.

The marquee (2011) creating an outdoor dining and event space at Les Cols Restaurant in Olot is another example of the fusion of landscape and minimal modern materials to create a useful and popular venue. Some have said that they are reminded of places for countryside meals with family and friends. The space fits into a valley carved out in the landscape by the architects. Strong walls of volcanic stone support a light weight and transparent polymer roof to protect against rain and sun. The furniture and vertical hanging blinds that can sub-divide the space are also of clear plastic, which puts the emphasis on food, festivities and the natural setting.

In other works, such as their own office (2007), a former foundry built at the beginning of the 20th century, the juxtaposition of past and present is undertaken in a most thoughtful, clear and respectful way. Just as exterior and interior are closely intertwined in their works, so are new and old. All of the original industrial building that could remain, was left ‘as is’.

By adding new elements only where needed and in contrasting materials, the architects demonstrate their love for both tradition and innovation. The resulting building, which they call Barberí Laboratory, is comprised of varied, flexible and highly functional spaces. While Rafael Aranda, Carme Pigem and Ramon Vilalta have a deep sense and knowledge of history, they use materials and modern construction to create spaces that could not have been created before.

Community is another word that comes to mind when speaking of the work of Aranda, Pigem and Vilalta. Both in the bright and colourful nursery school in Besalú, Girona, El Petit Comte Kindergarten (2010) and the Sant Antoni – Joan Oliver Library, Senior Citizens Center and Cándida Pérez Gardens in Barcelona (2007), those who will inhabit the buildings are at the forefront of their concerns. It is obvious when seeing the rainbow colours of the tubes that define the exterior of the school that this is for children’s enjoyment, creativity, and fantasy. The library, a commission won through a competition, as are many of RCR’s projects, is situated within the fabric of an existing city block, is a needed amenity in this busy part of Barcelona. Visitors are welcomed into the library. The richness and variety of spaces invite exploration and are casual enough to create a relaxed and friendly atmosphere. The library also acts as a gateway to an interior courtyard. The senior citizens centre looks onto this space where children, library goers, neighbours and seniors can mingle.

The architects have also tackled important works outside their home in Catalonia. They have built in Belgium and France. The Soulages Museum (2014) in Rodez, France, for example, houses the works of the abstract painter Pierre Soulages and forms a symbiosis with the artist, who seems to paint with light. This building of steel and strong geometric shapes cantilevers over the site, seeming to defy gravity and like many of their other works is in dialogue with the landscape. The architects have sought to create “a space that is as close to nature as possible, enhancing our sense that we are part of it.”

In this day and age, there is an important question that people all over the world are asking, and it is not just about architecture; it is about law, politics, and government as well. We live in a globalised world where we must rely on international influences, trade, discussion, transactions, etc. But more and more people fear that, because of this international influence, we will lose our local values, our local art, and our local customs. They are concerned and sometimes frightened. Rafael Aranda, Carme Pigem and Ramon Vilalta tell us that it may be possible to have both. They help us to see, in a most beautiful and poetic way, that the answer to the question is not ‘either/or’ and that we can, at least in architecture, aspire to have both; our roots firmly in place and our arms outstretched to the rest of the world. And that is such a wonderfully reassuring answer, particularly if it applies in other areas of modern human life as well.

Each building designed by these architects is special and is uncompromisingly of its time and place. Their works are always the fruit of true collaboration and at the service of the community. They understand that architecture and its surroundings are intimately intertwined and know that the choice of materials and the craft of building are powerful tools for creating lasting and meaningful spaces. For these reasons, exemplified in all their built work, and for their ability to express the local, but also the universal, uniting us with one another through architecture, Rafael Aranda, Carme Pigem and Ramon Vilalta are awarded the 2017 Pritzker Architecture Prize.

RCR Arquitectes – Barberí лабораторија, Олот, Гирона, Шпанија, 2007. | Фото: Hisao Suzuki