Салон архитектуре 42. по реду, ове је необичне године обележене пандемијом објективно померен за касно лето и одржан протекле недеље, без свечаног отворења и публике.
Жири Салона архитектуре су чинили Проф. др Ева Ваништа Лазаревић, редовни проф. Универзитета у Београду – Архитектонског факултета; арх. Мустафа Мусић, некадашњи члан угледне групе МЕЧ; архитекте млађе генерације: Марија Симовић, из Крагујевца и Анђела Карабашић, стручни сарадник Универзитета у Београду – Архитектонског факултета, као прошлогодишњи лауреат.
Ове године је пристигао велики број квалитетних радова и то изведених, што је у нашем послу тешко остварити. У односу на претходне године, уочени су и веома квалитетни радови из иностанства, или пројектовани од мешаних тимова, наших и страних. Новост је и велика понуда кућа и хотела за одмор, смештених у нашим туристичким центрима или на ивицама градова.
Жири је оценио најбоље радове из следећих области:
Велику награду – Grand Prix 40. Салона архитектуре
аутор фотографије: Реља Иванић
Дејану Тодоровићу / дизајн ентеријера: Филип Рашковић
за реализовано дело Породична кућа, Космај / 2018–2019
Ове године Жири је Grand Prix салона доделио реализованом пројекту породичне куће на Космају. Овај архитектонски исказ чини особеним и наравно квалитетним пре свега његово архитектонско обликовање, али и разумевање теме и контекста, односно места на коме кућа стоји. Овде су прожети и уткани елементи модерности, али и традиције кроз форму и материјализацију. Награђени архитектонски исказ поред пројектантских вештина, показује и дубље познавање историје архитектуре како оне наше, тако и светске, будући да се у раду чита присуство идеја од модернизма до метаболизма, као и владање елементима наше традиционалне архитектуре. Наведени атрибути препознају се кроз однос остварене форме – волуметрије, односно кроз одабир примењених материјала. Објекат, иако невелике квадратуре, је због наведених особина, препознат од стране не само стручне јавности, већ како видимо и од стране шире – „лаичке“ публике. (М. М.)
Награду у категорији Архитектура
Владимиру Лојаници и Саши Мацановићу
за реализовано дело Пасивна кућа Zero Energy, Београд / 2017–2019
Сви знамо да мање често може да буде више у архитектури, да те је комплексност задатка резиденцијалне виле висока. На овом пројекту жири је посебно усвојио, осим наведених карактерних елемената као што су упечатљивост, и снага те непристајање на уобичајене, вернакуларне, пречесто виђане обрасце – оно што зовемо печат или израз.
Лако је расти у Тоскани, а тешко у Београду – ако архитекта жели да развије рафинман и сачува присебан критички дух окружен нашом анти-естетиком и успесима урбанистичког профитерства. Тим више, ретки објекти као овај треба да буду посебно вредновани, бар у нашим храмовима архитектуре као што је овај у Музеју примењене уметности већ више од четири деценије. Тим више се дивимо свакоме ко успе да у нашој средини наметне тзв. рекла бих, универзални стил, укус и префињеност.
Жири је на овом раду посебно уважио свеобухватни приказ: дакле не само утисак нашег симбола – Мис Ван дер Роевог павиљона, јаког челичног оквира са испуном од стакла – свима нам драгог и препознатљивог а препознатљивост као атрибут јесте јака полуга успеха. Функционално као затечени испод Везува изненађујемо се да смо у 21. веку, да је кров искоришћен као соларни плато, а материјали ретко када баш тако склопљени, без уобичајених физичких баријера, иновативно постављени а да би испунили тешко испуњиво: енергетску одрживост. И ту је боја експресије – црна… Дакле – уочавамо на овој кући и храброст реткости или реткост храбрости! (Е. В. Л.)
Награду у категорији Гост Салона
Тонију Трутанићу и Александру Ћопићу
за реализовано дело B Twins, Брач, Хрватска / 2018–2018
Читати овај рад је заправо читати његову духовитост, инфантилност, жељу за забавом и слављењем живота, али уједно и једну зрелост у јасном отклону од наслеђеног кроз наглашену кубичност ове две куће за одмор на крову ресторана. Жири је додељивањем ове награде желео да подстакне на промишљање о архитектури као сценографији за одмор која је у снажном контрапункту са околним грађеним и неграђеним пејзажом, једног туристичног места попут Брача, али и сваког другог медитеранског места дуж Јадрана. Кров постојећег ресторана који је послужио као терен за оба објекта се констатује у визуелном смислу медитеранском стереотипном балустрадом око границе крова, али ту сарадња измедју постојећег објекта и ових „близанаца“ престаје. Надоградња у потпуности има аутентични карактер, а велики стаклени отвори са две наспрамне стране кадрирају поглед на море посредно и непосредно. Јасним архитектонским изразом, чистим и помало смелим решавањем функције објеката и садржаја у и око објекта попут базена, овај реализовани архитектонски експеримент у размери 1:1 свакако привлачи пажњу и успоставља ново промишљање о кућама за одмор. (М. С.)
Награду у категорији Гост Салона
Зорану Абадићу
за реализовано дело Business Continuity and Disaster Recovery Data Center, Прилеп, Северна Македонија / 2016–2019
Реализација Дата Центра у Прилепу аутора Зорана Абадића представља фортификацију XXI века у обликовном и функционалном смислу, а све са циљем да се обезбеди и заштити “злато” – информација у дигиталном запису. Одлука да се овај објекат и његова путна инфраструктура обликују тако да укопавањем постану ненаметљив део пејзажа је отворило пут ка промишљању потпуно нове типологије. Жири овом наградом жели да истакне значајност архитектонског обликовања и ауторову успешност да једном утилитарном објекту да карактеристичан и препознатљив изглед. (М. С.)
Награду у категорији Ентеријер
Милошу Миливојевићу
за реализовано дело Апартман 12/10, Београд / 2018–2019
Овај ентеријер сугестивно говори о зрелости и софистицираности његовог аутора. Простор одликује пре свега мера , добар укус, осећај како за композицију и детаља, тако и за хармонизацију примењених материјала, па је логично да је резултат морао бити ваљан. Иако је реч о савремено обликованом ентеријеру, уочљиво је одмицање од општих места и естетике каквом је „затрпано“ наше тржиште оптерећено сугестијама и жељама инвеститора, односно сугестијама произвођача материјала и опреме. (М. М.)
Награду у категорији Публикација
Браниславу В. Миленковићу
за реализовано дело Нерези 52
Непроцењиви значај ове скромне публикације је вишеструки. Она представља оригинални архитектонски запис настао давне 1952. године, о народном градитељству и свакодневном животу малог македонског села Нерези у близини Скопља, које данас великим делом више не постоји у свом изворном стању. Писану реч прати изузетно вредна збирка ауторских акварела који беспрекорно пажљиво бележе богатство свакодневних просторних и животних ситуација међу густо нанизаним кућама на изразито покренутом терену, на отвореним чардацима, тремовима, и у затвореним собама скромних сеоских домаћинстава. У питању је оригинално истраживање које је професор Бранислав Миленковић спровео током лета 1952. године, када је имао свега 28 година, а које је „угледало светлост дана‟, како он то пише, тек 67 година касније, нешто мање од годину дана пре његове смрти. Публикација Нерези 52 представља изузетно вредан допринос архитектонској мисли и науци о простору. (А. К.)
Фотографије са жирирања
