Успех наставника: др Марија Милинковић добитник награде Ранко Радовић за 2022. годину у категорији Критичко-теоријски текстови о архитектури

Жири Награде Ранко Радовић у категорији Критичко-теоријски текстови о архитектури је у 2022. години радио у следећем саставу: мр Огњенка Финци, професорица емерита Архитектонског факултета и Академије ликовних уметности Универзитета у Сарајеву, председница жирија; др Миљана Зековић, професорица Факултета техничких наука Универзитета у Новом Саду и др Зоран Ђукановић, професор Архитектонског факултета Универзитета у Београду. Жири је заседао током новембра и почетком децембра месеца текуће године, а коначну одлуку је донео 5.12.2022. године.

Жири Награде Ранко Радовић у 2022. години донео је једногласну одлуку да награду у категорији Критичко-теоријски текстови о архитектури додели научној монографији „Nikola Dobrović – The Shifting Modes of Critical Practice in Architecture“ ауторке др Марије
Милинковић.

Са посебним освртом на важност теме међународног представљања великана југословенске архитектуре Николе Добровића, како би се на достојан начин обележила 125- огодишњица његовог рођења, жири је закључио да је управо приступ какав је имала Марија Милинковић приликом писања монографије, онај који приближава и омогућује широко разумевање комплексних мисли и комплексног опуса овог горостаса југословенске архитектуре, подједнако читаоцима који јесу и, опет, нису нужно припадници архитектонске сфере.

У уводнику, ауторка цитира и бојазан професора Ранка Радовића, који у свом тексту из 1979. године „Никола Добровић или о повећању с временом“ алудира на то да ће године проћи док се Добровићево „волуминозно и хетерогено“ дело не сагледа у потпуности, са јасном идејом о вредностима које носи. Овом опаском, ауторка се позива на Радовићево поимање Добровићевог дела и то не чини први пут у свом богатом научном раду. У итерацијама које су претходиле монографији о Добровићу, она се ослањала на ставове и интерпретације Ранка Радовића, анализирајући их, поредећи их и контекстуализујући их у време после смрти оба архитекта, чинећи на овај начин професора Ранка Радовића незаобилазним и високовредним сарадником на сопственом путу писања и откривања тајни Добровићеве архитектуре.

Сходно наведеним критеријумима оцењивања и карактеристично за трочлани жири, који је у истом саставу радио и прошле године, посебно је вреднована доследност спровођења и јасноћаприказа критичке мисли ауторке. Такође, актуелност истраживања Добровићевог живота и дела, које се данас одвија на вишеструким равнима, саставни је део монографије, а ставови и закључци
многобројних истраживача уврштени су као важна аргументација новим научним дометима ауторке. Уз изузетну студиозност, текст Марије Милинковић нуди интелигентну и полетну трипартитну поделу Добровићевог живота и праксе раздељене међу градовима (Праг, Дубровник, Београд) и идејама о личности (сањар, љубавник, стваралац), којом додатно ангажује читаоца да будно прати развојни пут и ток мисли нашег архитекте, чинећи га живим савремеником, за разлику од конвенционалних приказа опуса архитеката, који су универзално уједначени и најчешће говоре о својим јунацима у давно прошлом времену.

То што је ова књига изашла из уредништва чувеног Ханса Ибелингса, и што је одобрена од стране изврсног одбора реномираних рецензената, који су чинили професори емеритус Бранислав Митровић и доктор Александар Кадијевић, професорка докторка Јелена Богдановић и докторка Злата Вуксановић Мацура, додатно је препоручује научним и образовним круговима, што јесте био идеал професора Ранка Радовића – да се, од најранијих научних корака једног истраживача, квалитетно и у континуитету мисли, говори и пише о архитектури и градовима.

И коначно, чињеница да је књига изворно писана на енглеском језику, лекторисана од стране изузетно референтних лектора за енглески језик у Србији и издата од стране угледног иностраног издавача, беспрекорног савременог дизајна, гарантује да ће комплексно дело Николе Добровића, али и југословенске/српске архитектуре уопште, доживети ширу међународну промоцију, што је, такође, у најбољем духу идеја за које се професор Ранко Радовић ултимативно залагао.