Трибина: “Секуларно-религијска архитектура – од Албертија до Михајла Митровића“ – Архитекта је увек онај који будан сања

Религијска архитектура представља најузвишенији вид архитектуре. Религијска архитектура кроз векове себи поставља задатак да отелотвори и учини транспарентном и целовитом танану и суптилну границу која почива на подвојености духа и материје, човековог ума и тела. Ту границу својим делањем опипава и искушава архитекта стваралац. Као акробата на жици, архитекта балансира са свим оним што му свет и природа пружају. Највећи архитектонски умови Иктин, Каликрат, Аполодор из Дамаска, Исидор из Милета и Антемије из Трала успоставили су трасе архитектуре које су даље уз помоћ виска, лењира и шестара настављали Леон Батиста Алберти, Донато Браманте, Себастиано Серлио, Андреа Паладио, Ђакомо Бароци да Вињола и Франческо Боромини. Величанствени Ђовани Батиста Пиранези одшкринуо је врата немогућег, окречући нову страницу у историји архитектуре, елиминисао је подвојеност на свето и профано, чинећи могућим да секуларна архитектура у себи забаштини клицу религијског, без обзира о којој намени архитектуре да је реч – индивидуалној кући, пословној згради, школи, музеју, болници, тржном центру, и сл.

Секуларно религијска-архитектура користи се симболичким језиком који разбуктава нашу перцепцију и машту, а посебно поглавље означиће револуционарна визионарска архитектура Етјена Луја Булеа, Клода Николе Ледуа, Роберта Адама, Анрија Лабруста и Антониа Гаудија чија дела стоје на прагу модернизма и уводе нас у фасцинантне примере Гесамткунстwерк-а у делима Виктора Орте, Чарлса Ренија Мекинтоша, Ота Вагнера, Јозефа Марије Олбриха, Јозефа Хофмана, Адолфа Лоса, Луја Саливена, Френка Лојда Рајта, Антонија Сант Елије, Валтера Гропијуса, Лудвига Миса ван дер Роа, Шарла Едуара Ле Корбизјеа и Алвара Алта.

Са Лујем Каном отворићемо врата високог модернизма и оног што се данас свеукупно подводи под постмодернизам, бићемо сведоци највеличанственијих идеја секуларно-религисјке архитектуре Оскара Нимајера, Филипа Џонсона, Роберта Вентурија, Френка О. Герија, Киша Курокаве, Алда Росија, Питера Ајземана, Нормана Фостера, Рикарда Бофиља, Питера Зумтхора, Жана Нувела, Даниела Либескинда, Тадаа Анда, Рема Колхаса, Захе Хадид, Хернана Диаза Алонса, и др. Такође на овом излагању паралелно ћемо пратити како се секуларно-религијска архитектура препознаје и манифестује у делима најеминентнијих српских и југословенских архитеката попут Јована Илкића, Андре Стевановића, Николе Несторовића, Бранка Таназевића, Момира Коруновића, Петра Бајаловића, Драгише Брашована, Николе Добровића, Милана Злоковића, Милорада Пантовића, Михаила Јанковића, Ивана Антића, Иванке Распоповић, Богдана Богдановића и Михајла Митровића.

Архитекта је онај који плови увек ка непознатом, он је Одисеј свог доба – путник, трагалац, творац и проналазач. Архитекта је онај који се читав свој живот налази на путу спознаје далеких простанстава, али уједно и на путу самоспознаје. Он је тај који гради, гради за друге, али кроз то грађење архитекта изграђује и самог себе – свој дух и интелект. Ући у ум архитекте значи заиграти једну немогућу фаустовску игру која суперпонира хеуристичку енигму коју је тешко разрешити. Архитекта сања отворених очију, он је тај који никада не умире, његова дела трају, чак и онда када их ратови и природне катастрофе разруше, остаје увек нешто, нека есенција која као магична штафета кроз историју прелази из руке једног у руке другог архитекте.

др Ирена Кулетин Ћулафић је доцент на Архитектонском факултету Универзитета у Београду, на Департману за историју и теорију архитектуре и уметности. Посебна подручја интереса: историја, теорија, естетика и филозофија архитектуре, уметности, примењених уметности и дизајна; заштита културног наслеђа; естетика животне средине и свакодневна естетика у архитектури, урбанизму, унутрашњој архитектури и индустријском дизајну.

Циклус трибина Теологија и архитектура упознаје стручну и ширу јавност са односом између сакралног простора, његових облика и симболичког значења, и религијских идеја и ритуала. Циклус обухвата медитеранске и западне традиције, укључујући античку Грчку и Рим, јудаизам, ислам, хришћанство, али и модерне феномене попут „секуларних религија“ и њихових (секуларно) сакралних простора, попут националних меморијала и слободно-масонских храмова. Поред упознавања са специфичностима религијских идеја, ритуала и архитектонских облика у свакој појединачној традицији, циклус такође има за сврху указивање на континуитете који постоје између традиција које формално схватамо као различите; свети простори и њихова симболика пружају можда и најупечатљивије сведочанство о тим континуитетима.