Ретроспективна изложба: СКУЛПТУРЕ, др арх. Зоран Никезић, професор у пензији

Посвећеност изучавању односа елемената који обликују простор, размишљање о позицији човека у простору и према простору, размишљање о облицима и материјалима којима су грађени објекти и изведене њихове форме, избор поступака и алата за реализацију и још доста тога чини основу са које је Зоран Никезић, архитекта и професор кренуо у скулптуру. Много тога је предходило  да своје сублимирано искуство преведе у интимно истраживање на пољу ликовне уметности , тачније цртежа и скулптуре.                                                                                                                     

Ристо Стијовић је породични пријатељ, његов рад је део породичне колекције, отац Марко је поседовао посебан дар за рад у скулптури ,што показују радови из поменуте породичне збирке. Архитекти Зорану Никезићу ово јесу значајни подстицаји за улазак у свет скулптуре, али ипак пресудан је пре свега  лични сензибилитет и потреба за стварањем. 

Архитектура је људска делатност за коју је вероватно најдиректније везана мисао, изрека античког софисте Протагоре да је „ЧОВЕК МЕРА СВИХ СТВАРИ оних које то јесу да јесу и оних које то нису да нису“. Пошто се током радног века бавио просторима  у којим се човек креће , ради , комуницира ,једном речју обитава, Зоран Никезић се враћа кроз свој скулпторски рад управо тој „прамери“, то јест човеку. Закључујемо то јер најчешћи мотив  у скулптурама које је извајао јесте људско тело. Право питање је како читати „прамеру“ , човека у његовој савршености и сложености? Како доћи до универзалног , преко личног , сопственог доживљаја човека ,својим осећајем , својим сензибилитетом? Како постићи чулност форме ? Много је отворених питања…

У крај врта стоје комади дрвета посеченог ту у непосредној близини куће , у својим годовима они носе записе времена проведеног у том врту, записе о кретањима и енергијама тог њима јединственог  простора.Ту у том врту дрво  је пронашло воду која му је живот дала,  и  сунчев зрак га је редовно посећивао, прошло је низ циклуса од листања до јесењег и зимског сна.На крају то је само комад дрвета са уграђеним траговима који носе скривену лепоту сећања.Тада наступа кључни тренутак када око ствараоца проналази облик у рустичном деблу.То је моменат када  потреба за стварањем  налази свој пут ка остварењу, када рустични део дебла почиње да се скида као плашт а потом слој по слој до момента када се открива деликатно напрегнута форма људске фигуре у благом наклону или у оси каријатиде.                                                                                                           

Зоран Никезић показује посебну истрајност у тражењу коначне форме,   усклађивању односа између заобљених делова ,што изискује посебну пажњу у опсервацији и студиозност у усклађивању.Сагласје топлине дрвета и женског торзоа је очигледна и тако се допуњује. Уметничка креација јесте у томе да из материјала „извуче“ квалитет којим подржава форму коју гради. У представама женских фигура открива се колико је аутор на безвременој путањи инспирације женом као бићем.  Потврду свог посвећења скулптури видимо и кроз нешто мањи број радова у којима су тема животиње.

Овде се појављује и камен као материјал који улази у видокруг аутора, те постаје и изазов и инспирација. Тражећи искре мотива у комадима камена, Зоран Никезић не улази у сложени опис анатомије већ инвенцијом којом уметници од древних времена граде сведене и у исто време монументалне призоре који у себи носе довољно асоцијативних елемената гради свој свет.

Проф. Радомир Кнежевић