Retrospektivna izložba: SKULPTURE, dr arh. Zoran Nikezić, profesor u penziji

Posvećenost izučavanju odnosa elemenata koji oblikuju prostor, razmišljanje o poziciji čoveka u prostoru i prema prostoru, razmišljanje o oblicima i materijalima kojima su građeni objekti i izvedene njihove forme, izbor postupaka i alata za realizaciju i još dosta toga čini osnovu sa koje je Zoran Nikezić, arhitekta i profesor krenuo u skulpturu. Mnogo toga je predhodilo  da svoje sublimirano iskustvo prevede u intimno istraživanje na polju likovne umetnosti , tačnije crteža i skulpture.                                                                                                                     

Risto Stijović je porodični prijatelj, njegov rad je deo porodične kolekcije, otac Marko je posedovao poseban dar za rad u skulpturi ,što pokazuju radovi iz pomenute porodične zbirke. Arhitekti Zoranu Nikeziću ovo jesu značajni podsticaji za ulazak u svet skulpture, ali ipak presudan je pre svega  lični senzibilitet i potreba za stvaranjem. 

Arhitektura je ljudska delatnost za koju je verovatno najdirektnije vezana misao, izreka antičkog sofiste Protagore da je „ČOVEK MERA SVIH STVARI onih koje to jesu da jesu i onih koje to nisu da nisu“. Pošto se tokom radnog veka bavio prostorima  u kojim se čovek kreće , radi , komunicira ,jednom rečju obitava, Zoran Nikezić se vraća kroz svoj skulptorski rad upravo toj „prameri“, to jest čoveku. Zaključujemo to jer najčešći motiv  u skulpturama koje je izvajao jeste ljudsko telo. Pravo pitanje je kako čitati „prameru“ , čoveka u njegovoj savršenosti i složenosti? Kako doći do univerzalnog , preko ličnog , sopstvenog doživljaja čoveka ,svojim osećajem , svojim senzibilitetom? Kako postići čulnost forme ? Mnogo je otvorenih pitanja…

U kraj vrta stoje komadi drveta posečenog tu u neposrednoj blizini kuće , u svojim godovima oni nose zapise vremena provedenog u tom vrtu, zapise o kretanjima i energijama tog njima jedinstvenog  prostora.Tu u tom vrtu drvo  je pronašlo vodu koja mu je život dala,  i  sunčev zrak ga je redovno posećivao, prošlo je niz ciklusa od listanja do jesenjeg i zimskog sna.Na kraju to je samo komad drveta sa ugrađenim tragovima koji nose skrivenu lepotu sećanja.Tada nastupa ključni trenutak kada oko stvaraoca pronalazi oblik u rustičnom deblu.To je momenat kada  potreba za stvaranjem  nalazi svoj put ka ostvarenju, kada rustični deo debla počinje da se skida kao plašt a potom sloj po sloj do momenta kada se otkriva delikatno napregnuta forma ljudske figure u blagom naklonu ili u osi karijatide.                                                                                                           

Zoran Nikezić pokazuje posebnu istrajnost u traženju konačne forme,   usklađivanju odnosa između zaobljenih delova ,što iziskuje posebnu pažnju u opservaciji i studioznost u usklađivanju.Saglasje topline drveta i ženskog torzoa je očigledna i tako se dopunjuje. Umetnička kreacija jeste u tome da iz materijala „izvuče“ kvalitet kojim podržava formu koju gradi. U predstavama ženskih figura otkriva se koliko je autor na bezvremenoj putanji inspiracije ženom kao bićem.  Potvrdu svog posvećenja skulpturi vidimo i kroz nešto manji broj radova u kojima su tema životinje.

Ovde se pojavljuje i kamen kao materijal koji ulazi u vidokrug autora, te postaje i izazov i inspiracija. Tražeći iskre motiva u komadima kamena, Zoran Nikezić ne ulazi u složeni opis anatomije već invencijom kojom umetnici od drevnih vremena grade svedene i u isto vreme monumentalne prizore koji u sebi nose dovoljno asocijativnih elemenata gradi svoj svet.

Prof. Radomir Knežević