Otvaranje: subota, 1. jun 2024. godine u 18 časova
Galerija TRAG, Cvijićeva 72, Beograd
BIOGRAFIJA AUTORA
Zoran Nikezić, dr arh., redovni profesor Univerziteta u Beogradu – Arhitektonskog fakulteta u penziji. Rođen u Beogradu 1948. godine. Diplomirao i doktorirao na Univerziteta u Beogradu – Arhitektonskom fakultetu gde je radio od 1976. do 2013. godine. Bavio se urbanim istraživanjem i arhitektonskim i urbanim dizajnom. Autor knjige „Građena sredina i arhitektura“ 2007. godine. Dobitnik nagrade grada Beograda „Despot Stefan Lazarević“ za arhitekturu i urbanizam 2010. godine. Od 2014. godine se uči vajarstvu.
REČ AUTORA
,,Tek sada prvi put kroz naknadnu racionalizaciju, probaću rečima da objasnim svoju skulpturu. Ona je, naime, nastala bez nekog posebnog predumišljaja, sama od sebe, intuitivno. Skulptura je zapravo samo skulptura, jednostavna, jedina kakvu umem da napravim. Nema neke teorijske potke, posebne namere, drame ili poruke. Skulpturu više otkrivam nego što je stvaram. Svaka je svoja, slučajna i za mene iznova uzbudljiva i neponovljiva, a opet nekako ista. Skulpture radim u originalu, neposredno, tehnikom koja ne trpi popravke, koja je puna rizika i koja u svaki potez unosi potrebnu neizvesnost, tenziju, spontanost i slučajnost. Svaka je kao slika, unikat.’’
O vrednostima…. Ključne vrednosti mojih skulptura koje u retrospektivi prepoznajem su LEPOTA, NEŽNOST, SNAGA, SKLAD, ŽIVOTNOST i ISTINITOST. Sve samo pozitivne stvari, mimo ili uprkos svakodnevice, za mene iskonske i nepromenljive, od bezazlenosti do mudrosti.
O tematici…. Ove vrednosti doživljavam kroz temu žene i životinje. One su više nego motivi ili predmeti pogodni za iskazivanje izraza ili jezika vajarskog dela, one su integralni deo suštine moje skulpture. Univerzalne vrednosti traže univerzalne teme, a i stvari koje nisu žive i jednostavno lepe, ne pokreću me.
O linijama i crtežu… Svoje skulpture vidim i gradim kao materijalizovane linije. Crtež je osnova od koje polazim i koji me prati u svakoj fazi rada. Crtež nastaje i nestaje na materijalu koji obrađujem. Brzina kojom nastaje nadoknađuje sporost vajarskog alata i čuva spontanost kao vrednost. Snopovi linija koje iscrtava sama skulptura kroz niz promenljivih silueta, preseka, granica senki i obeležja teksture „nose“ formu.
O alatu i zanatu….. Alat je baza zanata i od alata se najviše nauči. Izabrani alat i primenjeni zanat predodređuju rukopis dela. Zanatska komponenta moje skulpture nije komponenta, ona je njen integralni deo. Zanat negujem kao gramatiku jezika kojim se forma izražava, kao okvir, putokaz i ograničenje.
O Postupku…. Crtam. Pronalazim linije u formi i teksturi materijala. Grubim alatom utvrđujem ravnotežu. Puštam da me vode alat i zanat. Ponovljeni crteži i uklanjanje suvišnog dovode me do fluidnosti forme. Dopuštam da me nove situacije iznenade. Prihvatam izazove i promene. Duži prekidi u radu dopuštaju vremenu i intuiciji da savladaju nove situacije. Kraj je kada se ne usuđujem da nastavim, kada se linije povežu i slože.
Izložbu pomogli iskustvom i nesebičnim naporom: Branko Pavić, mr, grafičar, redovni profesor Univerziteta u Beogradu – Arhitektonskog fakulteta
Ana Nikezić dr arh., redovni profesor Univerziteta u Beogradu – Arhitektonskog fakulteta
Fotografije: Autor
Svet skulpture Zorana Nikezića
Posvećenost izučavanju odnosa elemenata koji oblikuju prostor, razmišljanje o poziciji čoveka u prostoru i prema prostoru, razmišljanje o oblicima i materijalima kojima su građeni objekti i izvedene njihove forme, izbor postupaka i alata za realizaciju i još dosta toga čini osnovu sa koje je Zoran Nikezić, arhitekta i profesor krenuo u skulpturu. Mnogo toga je predhodilo da svoje sublimirano iskustvo prevede u intimno istraživanje na polju likovne umetnosti , tačnije crteža i skulpture.
Risto Stijović je porodični prijatelj, njegov rad je deo porodične kolekcije, otac Marko je posedovao poseban dar za rad u skulpturi ,što pokazuju radovi iz pomenute porodične zbirke. Arhitekti Zoranu Nikeziću ovo jesu značajni podsticaji za ulazak u svet skulpture, ali ipak presudan je pre svega lični senzibilitet i potreba za stvaranjem.
Arhitektura je ljudska delatnost za koju je verovatno najdirektnije vezana misao, izreka antičkog sofiste Protagore da je „ČOVEK MERA SVIH STVARI onih koje to jesu da jesu i onih koje to nisu da nisu“. Pošto se tokom radnog veka bavio prostorima u kojim se čovek kreće , radi , komunicira ,jednom rečju obitava, Zoran Nikezić se vraća kroz svoj skulptorski rad upravo toj „prameri“, to jest čoveku. Zaključujemo to jer najčešći motiv u skulpturama koje je izvajao jeste ljudsko telo. Pravo pitanje je kako čitati „prameru“ , čoveka u njegovoj savršenosti i složenosti? Kako doći do univerzalnog , preko ličnog , sopstvenog doživljaja čoveka ,svojim osećajem , svojim senzibilitetom? Kako postići čulnost forme ? Mnogo je otvorenih pitanja…
U kraj vrta stoje komadi drveta posečenog tu u neposrednoj blizini kuće , u svojim godovima oni nose zapise vremena provedenog u tom vrtu, zapise o kretanjima i energijama tog njima jedinstvenog prostora.Tu u tom vrtu drvo je pronašlo vodu koja mu je život dala, i sunčev zrak ga je redovno posećivao, prošlo je niz ciklusa od listanja do jesenjeg i zimskog sna.Na kraju to je samo komad drveta sa ugrađenim tragovima koji nose skrivenu lepotu sećanja.Tada nastupa ključni trenutak kada oko stvaraoca pronalazi oblik u rustičnom deblu.To je momenat kada potreba za stvaranjem nalazi svoj put ka ostvarenju, kada rustični deo debla počinje da se skida kao plašt a potom sloj po sloj do momenta kada se otkriva delikatno napregnuta forma ljudske figure u blagom naklonu ili u osi karijatide.
Zoran Nikezić pokazuje posebnu istrajnost u traženju konačne forme, usklađivanju odnosa između zaobljenih delova ,što iziskuje posebnu pažnju u opservaciji i studioznost u usklađivanju.Saglasje topline drveta i ženskog torzoa je očigledna i tako se dopunjuje. Umetnička kreacija jeste u tome da iz materijala „izvuče“ kvalitet kojim podržava formu koju gradi. U predstavama ženskih figura otkriva se koliko je autor na bezvremenoj putanji inspiracije ženom kao bićem. Potvrdu svog posvećenja skulpturi vidimo i kroz nešto manji broj radova u kojima su tema životinje.
Ovde se pojavljuje i kamen kao materijal koji ulazi u vidokrug autora, te postaje i izazov i inspiracija. Tražeći iskre motiva u komadima kamena, Zoran Nikezić ne ulazi u složeni opis anatomije već invencijom kojom umetnici od drevnih vremena grade svedene i u isto vreme monumentalne prizore koji u sebi nose dovoljno asocijativnih elemenata gradi svoj svet.
Prof. Radomir Knežević
