IN MEMORIAM: академик, арх. Милан Лојаница, редовни професор у пензији

Колектив Универзитета у Београду – Архитектонског факултета, са тугом се опрашта од несвакидашње личности, изузетног ментора, колеге и драгоценог члана наставничког колегијума, уз најдубљу захвалност за немерљиво стваралаштво, научни и стручни допринос који је уградио у развој архитектуре и уметности у Србији. 

Академик, арх. Милан Лојаница, редовни професор (1939-2024) у својој свестраној каријери оставио је неизбрисив траг, пре свега у домену академског образовања архитекта у оквиру Архитектонског факултета у Београду, о чему сведоче Признање студената Београдског универзитета за допринос развоју универзитетске наставе (1973) и  Награда удружења универзитетских професора и научника Србије (2010), а потом у научно-стручним истраживањима у области архитектуре, како на факултету тако и у оквиру Института за архитектуру и урбанизам Србије и Српске академије наука и уметности од 2003. године до данас, али и кроз низ изведених ауторских дела архитектуре широм Србије, али и у ширем региону, друштвено препознате кроз низ признања: две Октобарске награде Београда (1971, 1982), Награда Врховног савета града Варшаве за унапређење архитектуре и урбанизма (1972), Велика награда Савеза архитеката Србије за укупно дело (1982),  Повеља Асоцијације српских архитеката за животно дело (2011), Награда Инжењерске коморе Србије за животно дело (2016), Повеља Савеза инжењера и техничара  (2018), Годишња награда УАС за најуспешније дело из свих области архитектуре реализовано у 2017. години, Награда 40. салона архитектуре  – „Поље будућности“ у категорији архитектуре (2018) и Номинација за међународну награду Европске уније за савремену архитектуру – MIES AWARD 19 (2018). 

Академик, архитекта Милан Лојаница до свог последњег даха остаје посвећен развоју спрске архитектуре, културе и уметности, а његове речи изговорене на Јавном стручном панелу „Ка Националној архитектонској стратегији: стратешки правци и будуће акције“, 4. априла 2022. године на Архитектонском факултету, инспирисале су тада, а и у будуће млађе генерације архитеката:  

„Данас смо истини за вољу по свему судећи у приликама када смо међу учесницима у изградњи кућа и уређењу градова пред самим питањем да ли још увек када и изговоримо реч „архитектура“ заиста подразумевамо сви исто? 

Јесмо ли пред помућеним тим појмом, пред деструкцијом тог појма која по много чему подсећа на кризне прилике а у неку руку и поуке из прошлости, најпре оне од пре више од стотину година када по сведочењу Валтера Гропијуса архитектама није остајало ништа друго до да „урлају од срамоте“ пролазећи тадашњим градовима. Било је то у саму зору оног херојског подухвата модерне када су он и Бруно Таут на првим СIАМ-овим конгресима одговарајући на оптужбе упућене архитектима због стања у градовима, морали да објашњавају целом свету да су прави кривци за затечено стање у архитектури далеко од градилишта и струке архитеката, него да седе у управним структурама друштвених заједница које „не признају архитектуру,  који не желе архитектуру и којима заправо архитекти и не требају“. Уследила је потом консолидација архитеката са преображајима у простору које је донео дух модерне. Нешто се слично догађало и у периоду ослобађања градитељске праксе од стереотипа социјалистичког реализма земаља источног блока у послератној обнови градова, а потом, на свој начин и у време успона Београдске школе архитектуре и њеног утицаја на промену парадигме и на превазилажење архитектонске стагнације и стереотипије масовне изградње урбаних спаваоница у градовима широм екс Југославије. Била су то померања па и подвизи израсли из репресивних околности који су враћали пољуљано поверење у струку у свом времену.  

Код ова три споменута искуства карактеристична је једна заједничка црта, једна сродност која би можда могла бити у неку руку кажем инструктивна и за ове наше данашње разговоре. Наиме, и СIАМ-ова делатност и деловање корифеја модерне и искуства Београдске школе, сведоче да моменти прогреса не морају зависити од повољних услова него да се напротив могу догодити, исклијати из акумулираних ограничавајућих околности па и њихових екстремних ескалација.  

А данас је код нас несумњиво реч о ескалацији једне по много чему неправе градитељске праксе оличене у две доминантне појаве. С једне стране у распрострањеном фонду бесправне дивље градње који као стихија, као патолошко ткиво беспоштедно напада непрегледна урбана и субурбана подручја Србије, а с друге стране, као дериват у суштини сродног па и у много чему истог менталитета али ослоњеног на несразмерно другачији буџет, појава гигантског организованог изграђеног фонда доминантно комерцијалног карактера реализованог средствима најчешће из сиве зоне извора који најчешће завршава са махом поразима или у најмању руку са веома проблематичним исходом.  

Шта је за обе појаве карактеристично? Одсудно је одсуство или елиминација архитеката из процеса. У првом случају готово потпуно је када је реч по правилу о архитектури без архитеката, док је у другом случају реч о селективној дискриминацији архитеката, односно о случају када у игри остају само спремни на меркантилне услуге и улогу безпоговорних извршиоца тврдих налога структура које доносе новац.  

У таквим околностима смо пред питањем: Да ли је данас могућа нова, још једна реконституција архитектонске струке? Како до ње? Шта урадити?“ 

…  

За нашу стратегију професионалног развоја, осим наведеног, биће нам неопходно још нешто, нешто од духа и елана који би наликовао нашим претходницима из времена и периода општег архитектонског прогреса који сам на почетку поменуо. Свакако ће требати енергије, подстицаја, мотивације, а мање апатије, незаинтересованости, опортунизма, дефетизма. За промене, за побољшање нашег стања нису увек неопходне повољне околности. Напротив, побољшања су могућа и опозитно, као реакција на кризне околности („кад прекипи“). Предуслов би за то, међутим, морао бити у јачању уверења о потреби консолидације струке, које нема без развоја професионалне самосвести и подизања воље и расположења за промену односа према архитектури и то не само међу архитектама и непосредним учесницима у процесу, него и у читавом народу. Другим речима, веома важно стратешко питање архитектуре биће нужно и подизање, јачање архитектонског патриотизма у Србији. И на крају, можда је стратешко питање још и разумевање потребе за јачањем наше унутрашње професионалне кохезије, већег степена нашег заједништва, међусобног уважавања, поштовања, међусобног пријатељства, дружења и међусобне заштите, уместо међусобне отуђености, незаинтересованости па и суревњивости. Потребно је да превазилазимо наше тензије, напетости, те поделе што се и на нас пресликавају из доминирајућег миљеа и менталитета странчарења, партократије, подела на леве и десне, на жуте и плаве, на праве и криве, па и на, замислите, мушке и женске архитекте, скренуте и нескренуте… Само да се делимо и делкамо, као да је што више подела то боље, као да је, не дај боже, лоше – сви заједно ка истом циљу? А сви смо, зар не, ипак у истом тиму – тиму архитеката Србије? „ 

Цео текст доступан је на овом линку