Kolektiv Univerziteta u Beogradu – Arhitektonskog fakulteta, sa tugom se oprašta od nesvakidašnje ličnosti, izuzetnog mentora, kolege i dragocenog člana nastavničkog kolegijuma, uz najdublju zahvalnost za nemerljivo stvaralaštvo, naučni i stručni doprinos koji je ugradio u razvoj arhitekture i umetnosti u Srbiji.
Akademik, arh. Milan Lojanica, redovni profesor (1939-2024) u svojoj svestranoj karijeri ostavio je neizbrisiv trag, pre svega u domenu akademskog obrazovanja arhitekta u okviru Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, o čemu svedoče Priznanje studenata Beogradskog univerziteta za doprinos razvoju univerzitetske nastave (1973) i Nagrada udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije (2010), a potom u naučno-stručnim istraživanjima u oblasti arhitekture, kako na fakultetu tako i u okviru Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije i Srpske akademije nauka i umetnosti od 2003. godine do danas, ali i kroz niz izvedenih autorskih dela arhitekture širom Srbije, ali i u širem regionu, društveno prepoznate kroz niz priznanja: dve Oktobarske nagrade Beograda (1971, 1982), Nagrada Vrhovnog saveta grada Varšave za unapređenje arhitekture i urbanizma (1972), Velika nagrada Saveza arhitekata Srbije za ukupno delo (1982), Povelja Asocijacije srpskih arhitekata za životno delo (2011), Nagrada Inženjerske komore Srbije za životno delo (2016), Povelja Saveza inženjera i tehničara (2018), Godišnja nagrada UAS za najuspešnije delo iz svih oblasti arhitekture realizovano u 2017. godini, Nagrada 40. salona arhitekture – „Polje budućnosti“ u kategoriji arhitekture (2018) i Nominacija za međunarodnu nagradu Evropske unije za savremenu arhitekturu – MIES AWARD 19 (2018).
Akademik, arhitekta Milan Lojanica do svog poslednjeg daha ostaje posvećen razvoju sprske arhitekture, kulture i umetnosti, a njegove reči izgovorene na Javnom stručnom panelu „Ka Nacionalnoj arhitektonskoj strategiji: strateški pravci i buduće akcije“, 4. aprila 2022. godine na Arhitektonskom fakultetu, inspirisale su tada, a i u buduće mlađe generacije arhitekata:
„Danas smo istini za volju po svemu sudeći u prilikama kada smo među učesnicima u izgradnji kuća i uređenju gradova pred samim pitanjem da li još uvek kada i izgovorimo reč „arhitektura“ zaista podrazumevamo svi isto?
Jesmo li pred pomućenim tim pojmom, pred destrukcijom tog pojma koja po mnogo čemu podseća na krizne prilike a u neku ruku i pouke iz prošlosti, najpre one od pre više od stotinu godina kada po svedočenju Valtera Gropijusa arhitektama nije ostajalo ništa drugo do da „urlaju od sramote“ prolazeći tadašnjim gradovima. Bilo je to u samu zoru onog herojskog poduhvata moderne kada su on i Bruno Taut na prvim SIAM-ovim kongresima odgovarajući na optužbe upućene arhitektima zbog stanja u gradovima, morali da objašnjavaju celom svetu da su pravi krivci za zatečeno stanje u arhitekturi daleko od gradilišta i struke arhitekata, nego da sede u upravnim strukturama društvenih zajednica koje „ne priznaju arhitekturu, koji ne žele arhitekturu i kojima zapravo arhitekti i ne trebaju“. Usledila je potom konsolidacija arhitekata sa preobražajima u prostoru koje je doneo duh moderne. Nešto se slično događalo i u periodu oslobađanja graditeljske prakse od stereotipa socijalističkog realizma zemalja istočnog bloka u posleratnoj obnovi gradova, a potom, na svoj način i u vreme uspona Beogradske škole arhitekture i njenog uticaja na promenu paradigme i na prevazilaženje arhitektonske stagnacije i stereotipije masovne izgradnje urbanih spavaonica u gradovima širom eks Jugoslavije. Bila su to pomeranja pa i podvizi izrasli iz represivnih okolnosti koji su vraćali poljuljano poverenje u struku u svom vremenu.
Kod ova tri spomenuta iskustva karakteristična je jedna zajednička crta, jedna srodnost koja bi možda mogla biti u neku ruku kažem instruktivna i za ove naše današnje razgovore. Naime, i SIAM-ova delatnost i delovanje korifeja moderne i iskustva Beogradske škole, svedoče da momenti progresa ne moraju zavisiti od povoljnih uslova nego da se naprotiv mogu dogoditi, isklijati iz akumuliranih ograničavajućih okolnosti pa i njihovih ekstremnih eskalacija.
A danas je kod nas nesumnjivo reč o eskalaciji jedne po mnogo čemu neprave graditeljske prakse oličene u dve dominantne pojave. S jedne strane u rasprostranjenom fondu bespravne divlje gradnje koji kao stihija, kao patološko tkivo bespoštedno napada nepregledna urbana i suburbana područja Srbije, a s druge strane, kao derivat u suštini srodnog pa i u mnogo čemu istog mentaliteta ali oslonjenog na nesrazmerno drugačiji budžet, pojava gigantskog organizovanog izgrađenog fonda dominantno komercijalnog karaktera realizovanog sredstvima najčešće iz sive zone izvora koji najčešće završava sa mahom porazima ili u najmanju ruku sa veoma problematičnim ishodom.
Šta je za obe pojave karakteristično? Odsudno je odsustvo ili eliminacija arhitekata iz procesa. U prvom slučaju gotovo potpuno je kada je reč po pravilu o arhitekturi bez arhitekata, dok je u drugom slučaju reč o selektivnoj diskriminaciji arhitekata, odnosno o slučaju kada u igri ostaju samo spremni na merkantilne usluge i ulogu bezpogovornih izvršioca tvrdih naloga struktura koje donose novac.
U takvim okolnostima smo pred pitanjem: Da li je danas moguća nova, još jedna rekonstitucija arhitektonske struke? Kako do nje? Šta uraditi?“
…
Za našu strategiju profesionalnog razvoja, osim navedenog, biće nam neophodno još nešto, nešto od duha i elana koji bi nalikovao našim prethodnicima iz vremena i perioda opšteg arhitektonskog progresa koji sam na početku pomenuo. Svakako će trebati energije, podsticaja, motivacije, a manje apatije, nezainteresovanosti, oportunizma, defetizma. Za promene, za poboljšanje našeg stanja nisu uvek neophodne povoljne okolnosti. Naprotiv, poboljšanja su moguća i opozitno, kao reakcija na krizne okolnosti („kad prekipi“). Preduslov bi za to, međutim, morao biti u jačanju uverenja o potrebi konsolidacije struke, koje nema bez razvoja profesionalne samosvesti i podizanja volje i raspoloženja za promenu odnosa prema arhitekturi i to ne samo među arhitektama i neposrednim učesnicima u procesu, nego i u čitavom narodu. Drugim rečima, veoma važno strateško pitanje arhitekture biće nužno i podizanje, jačanje arhitektonskog patriotizma u Srbiji. I na kraju, možda je strateško pitanje još i razumevanje potrebe za jačanjem naše unutrašnje profesionalne kohezije, većeg stepena našeg zajedništva, međusobnog uvažavanja, poštovanja, međusobnog prijateljstva, druženja i međusobne zaštite, umesto međusobne otuđenosti, nezainteresovanosti pa i surevnjivosti. Potrebno je da prevazilazimo naše tenzije, napetosti, te podele što se i na nas preslikavaju iz dominirajućeg miljea i mentaliteta strančarenja, partokratije, podela na leve i desne, na žute i plave, na prave i krive, pa i na, zamislite, muške i ženske arhitekte, skrenute i neskrenute… Samo da se delimo i delkamo, kao da je što više podela to bolje, kao da je, ne daj bože, loše – svi zajedno ka istom cilju? A svi smo, zar ne, ipak u istom timu – timu arhitekata Srbije? „
Ceo tekst dostupan je na ovom linku
