Moderna galerija Centra za kulturu Lazarevac
Karađorđeva 29, Lazarevac
24. oktobar – 11. novembar 2024
Nadasve impresivno i fenomenalno
Sviće. Budi te alarm. U polusnu rukom napipavaš mobilni sa namerom da prekineš iritirajući zvuk. Dolazi do prve greške: kraičkom oka bacaš pogled na ekran i broj notifikacija automatski budi nelagodu u stomaku. Sistemom slučajnog uzorka otvaraš pokoju vest, “baciš” poneki lajk, i tek onda, nakon desetak minuta skrolovanja, slede umivanje i pranje zuba. Dok pristavljaš kafu, maštaš o laganom jutru kao na reklami, ali uzalud – mozak je već u petoj brzini, u sizifovskim pokušajima da se usredsredi i otkloni višak informacija. Tako započinje još jedan dan u kom ćeš isti “ritual” sa telefonom ponoviti još bezbroj puta – svaki put sa tom malom, gotovo neprimetnom anksioznošću, prevlačićeš kažiprstom preko ekrana iznova i iznova – minuti će prolaziti, a nekog tihog iščekivanog iznenađenja neće biti. Možda pomisliš: Kad smo to razgovor zamenili porukama, a emocije emotikonima?
Svojom novom izložbom Impresionalno (impresivno + fenomenalno) Vladimir Kovač, umetnik, arhitekta i dizajner nastavlja da nas podseća na probleme naše svakodnevice. Na duhovit i vispren način, koristeći se jezikom medijske kulture, ukazuje na nenormalne, ali potpuno normalizovane vrednosne sisteme. Utrenirani da reagujemo na sitne marketinške trikove i popularna dizajnerska rešenja sa jakim kontrastima i prepoznatljivim fontovima, bićemo momentalno opčinjeni njegovim radovima. Nakon par trenutaka, dok saberemo misli, sagledaćemo i ambivalentni kvalitet dela. Koristeći ne samo prepoznatljiv, već i opšte-dopadljiv vizuelni kod, ono što nam ovaj umetnik “prodaje” nisu nikakvi proizvodi, već upravo kritika potrošačkog društva. Njegove poruke – minimalističke u izrazu, ali sadržajno jezgrovite, zbuniće nas i ujedno zabrinuti. Svako ko se makar malo pronalazi u uvodniku ovog teksta, prepoznaće se i u pojedinačnim radovima: prisetićemo se svih onih (ne)potrepština koje na popustima sumanuto zgrćemo, kako bismo se kasnije o njih saplitali – čemu? – progoniće nas pitanje, dok nestrpljivo iščekujemo novi crni petak; pomislićemo na sve izjave ljubavi koje preplavljuju društvene mreže, jer su u suštini za njih i skrojene; možda nas porazi ideja o ambicijama koje su nas, umesto nekom imaginarnom vrhu, vodile ka moralnom dnu; pokušavaćemo da se
setimo svega što bi trebalo da zaboravimo, a svakako će nam osmeh izmamiti Kovačevo alternativno tumačenje lajka.
Umetnik nam se na ovoj izložbi predstavlja već prepoznatljivim digitalnim grafikama i višeslojnim zidnim eksponatima, ali uz njih po prvi put izlaže i slike. Vođen željom za eksperimentom i novim vizuelnim rešenjima, stvara tipografije velikih formata u tehnici akrila na platnu. Na ovaj način realizovane, tekstualne poruke, kojima po prirodi stvari “sleduje” štampani format, otvaraju dodatno pitanje autorovog motiva. Kao što dizajnerska rešenja koristi za kritiku društva, što je jedna od odlika savremenih umetničkih praksi, tako sada ide i korak dalje – grafička rešenja transponuje u slikarski medij. Preslikavajući sopstveni rad, on stavlja banalnost na pijedestal, ali ujedno i suptilnim intervencijama daje novi aspekt delu i destabilizuje “granicu” između umetnosti i dizajna.
Još jedan integralni deo Kovačevih radova su sami nazivi, kojima umetnik podcrtava svoju ideju ili čak poentira. U tu svrhu on često koristi floskule iz svakodnevnog govora, life coaching-a ili letaka sa motivacionim porukama koje ćemo magnetićem sa letovanja prikačiti na frižider ubeđeni da smo uradili nešto dobro za sebe u ovom danu. Govoreći o ovom aspektu njegovog dela, valja skrenuti pažnju na naziv same izložbe: Impresionalno. Ova komično nakaradna kovanica verovatno će nam zadati teškoće pri izgovoru, pa se može čak dogoditi da je mahinalno preimenujemo u impersonalno, i time neplanirano nabasamo na suštinu. U svetu u kom je toliko stvari nadasve impresivno i fenomenalno, a poruke koje se javno plasiraju kreću se na liniji između hiperbole i pleonazma, svi sadržaji koje upijamo u krajnjem ishodu daju istu sliku, zamućenu i bezličnu.
Kroz svoje stvaralaštvo umetnik Vladimir Kovač nam se obraća pitkim vizuelnim jezikom, oporog sadržaja, sa humanom idejom da nas trgne i podseti na određene opasnosti. Otupelim, rasterećenim kritičkog prosuđivanja na dnevnom nivou, nabaždarenim na pravolinijsko upijanje svakojakih medijskih poruka, može nam se lako desiti da uključenu peglu zafrljačimo u lavor vode, jer tako stoji na deklaraciji…
Ivana Đorđević
Istoričarka umetnosti
