Концепти урбаног пејзажа : парк, хотел и отворени градски маркет

СТУДИО М02А – ПРОЈЕКАТ:
КОНЦЕПТИ УРБАНОГ ПЕЈЗАЖА : ПАРК, ХОТЕЛ И ОТВОРЕНИ ГРАДСКИ МАРКЕТ
Наставник: арх. Александру Вуја, ванредни професор

Урбани пејзаж је романтични концепт гледања на град као ликовну форму са особеностима које описују одређена урбана стања. Међутим, иза појма урбаног пејзажа се крије потреба разумевања града или барем садашњег стања урбаног окружења. Радом на програму и архитектури објеката, кроз призму урбаног фрагмента, објашњавамо шире одлике града а кроз анализу типологије, морфологије и структуре упознајемо нове концепте архитектуре урбаних поља. Догађај парка, хотела и маркета је отворена урбана минијатура из које се изводе концепти могуће будућности архитектуре града.

Студент:
Федор Јурић

Опис пројекта:
Историјска утопија 21. века

Замишљен као алтернатива за западњачке моделе масовног хотелијерства, Дистрикт 777 истражује обновљиве форме заједнице унутар територије непродуктивног времена. Доколица, одмор и путовања постављају дискусију о појму приватности, сегрегације, међуљудских веза, експлоатације окружења и простора, уобичајно препознато у колективним смештајима повезаним са туризмом и хотелијерством.

“Рај“ за свакога од нас представља потребу спровођења субјективних искустава, амбиција и чежњи у објективну реалност. Оно конструише такозвану “актуелну“, физичку реалност из перцептивне реалности, тј. градити стварност од искустава. Реч “рај“ повлачи своје корене из старо-персијског појма pairidaeza, затворен простор, који се односио на прве персијске вертове. До промене у конатацију на Еденске вртове долази из Хебрејске речи parádeisos, “врт“.

Диструкт 777 је лоциран између Београдског сајма и реке Саве, он је истовремено бескрајан и интегрисан у силуету града, у континуитету са околином, али у потпуности диференциран. Штапаста конструкција, зеленило, водене површине, прозрачан материјал опне и покренуто тло се прелићу, генеришући бескрајно апстрактан хоризонт. Оно постаје импозантни демократизован простор као проширенје јавног. Он захтева кохезију животних простора и посетилаца који генеришу екосистем у којем се социјални аспект поистовећује са унутрашњом климом и топографијом. Пијаца као традиционално место окупљања и друштвене интеракције у грађанском животу подстиче и везује предложени поредак. Формира се друштвена кућа, колективни спас јавног мнења у експресивном пејзажу, формирана између мембрана и густе вертикалне вегетације.

Утисак затвореног простора прекривеног опном је превазиђен пространим пејзажом цвећа и лоза које расту у изобличени и пријатни покривач “свилених“ поља и шума, претворивши постојећи екосистем у непознато изванредну флору и фауну. Уместо зидова, приватност је остварена дистанцама и вегетацијом између њих. Оно представља филтер савременог друштва, напајањем нуспроизвода градске инфраструктуре оно овековечава свој опстанак.

“Изван регуларне вреве живота, може се удаљити од различитости “свакодневног“ живота, без подвргавања новој одлуци која би ограничила целокупну сферу важности тих одлука. На овај начин особа може да нестане у неодређеној празнини, беспомоћно сведен на “члана друштва као таквог“ који стоји излишно са стране и, играјући се, опија. Ово поништење заједништва, већ само нестварно, тако не води горе ка стварности, већ више клизи доле ка двоструко нестварној мешавини на изглед једнаких атома од којих је јава састављена. “¹
Сигфирд Кракавер (енг. Sigfried Kracauer)

“Подземље“ Дистрикта 777 афирмише приватне и хумане аспекте савременог бивствовања. Прожимање крипти у сложеном систему валовитих затамљених просторија, богатих асоцијација на природу, повремено се истиче природно светло, као припрема за улазак у сензуалне и топле горње вртове. Преливајући се кроз валовите просторије, наговештују се допунски садржаји хотела, не ометавши “небески свод“ изнад себе.
“Особа која беспослено седи је савладана неизвесним задовољством у посматрању света који са себе ствара, и чија сврха се осећа без повезивања са било каквом представом о сврси“²
Сигфирд Кракавер (енг. Sigfried Kracauer)

1 – “Removed from the hustle and bustle, one does gain some distance from the distinctions of ‘actual’ life, but without being subjected to a new determination that would circumscribe from above the sphere of validity for these determinations. And it is in this way that a person can vanish into an undetermined void, helplessly reduced to a ‘member of society as such’ who stands superfluously off to the side and, when playing, intoxicates himself. This invalidation of togetherness, itself already unreal, thus does not lead up toward reality but is more of a sliding down into the doubly unreal mixture of the undifferentiated atoms from which the world of appearance is constructed.”
by Siegfried Kracauer

2 – “The person sitting around idly is overcome by a disinterested satisfaction in the contemplation of a world creating itself, whose purposiveness is felt without being associated with any representation of a purpose.”
by Siegfried Kracauer

https://www.flickr.com/photos/arhitektonski_fakultet_beograd/albums/72157685598592473