СТУДИО М03 – ПРОЈЕКАТ:
АРХЕОЛОГИЈА ДИГИТАЛНОГ: ДИГИТАЛНИ АРХИВ, БЛОК 20, НОВИ БЕОГРАД
Наставник:
арх. Милан Ђурић, ванредни професор
Студент:
Теодора Арсенијевић
……………Оно што је дигитализација омогућила јесте прикупљање и очување људи као материје, њиховог духа и ума, не скелета. Људи као “аналогно” су нематеријална супстанца која дефинише све друштвене, културне, политичке, естетичке промене, односе, стандарде, и представљају кључни артефакт одређеног друштва и времена. Пре појаве дигиталног остаци и фрагменти одређених друштвених творевина, чији је потенцијал баш та половична целовитост представљају само скуп претпоставки, упитних релација, наратив. У дигиталној ери архив је можда “база” која чува утисак, а све остало је дигитално……
……..Дигитална рушевина као место хетеротопије, она провоцира сећање, недовршена је, фрагменти изазивају код сваког другачији утисак у односу на индивидуално знање и искуство, одају страхопоштовање… Потенцијал руине је управо у тој половичној целовитости, која даје могућност да се индивидуално допуни. Што руинираније, то је већа могућност сећања………..