Master akademske studije Arhitektura 2014/15
II godina – 4. semestar
MODUL 9 – Master projekat
Kurs M9.1. – Teza i Kurs M9.2. – Projekat:
STALKER – ZONA PRELASKA
Nastavnik:
arh. Milan Đurić, vanredni profesor
“… Ni jedan stalker ne zna šta oni koje vodi nose sa sobom i šta odnose odavde. A broj neobjašnjivih zločina je u porastu! Nije li to vaše delo? Uzmite zaverenike u vojsci, ili mafiju u vladi, nisu li svi oni vaši klijenti? A laseri i sve te super-bakterije, sva ta gadost do nekog vremena sakrivena u sefovima? Prekinite sa tim sociološkim prolivom! Da li zaista verujete u te bajke? U one dobre, ne! A u strašne – naravno! Okanite se! Ne može biti u čoveka takve mržnje ili ljubavi , koja bi se proširila na celo čovečanstvo! Dobro, novac, žena, možda želja da šefa zgazi auto, to mogu razumeti. Ali vladati svetom! Pravedno društvo! Božje carstvo na zemlji! To nisu samo želje, već ideologija, delovanje, koncepcije. Nesvesno saosećanje još nije spremno za realizaciju. Kao obična instiktivna želja. Zar može biti sreće na račun nesreće drugih? …”
Iz filma „Stalker“, Andrej Tarkovski, 1979.
Aktuelne planske inicijative grada Beograda vezano za kontroverzni projekat u delu Savskog amfiteatra poznat pod nazivom “Beograd na vodi” – „ZONA“ (film Stalker, Andrej Tarkovski, 1979.) rezultirale su ukidanjem dela pružnog koridora kroz Beograd, tačnije kroz donji Dorćol. Ova situacija prepoznata je kao dobra prilika za preispitivanje mogućnosti za prenamenu i transformaciju ovog dela centralnog gradskog jezgra Beograda u cilju afirmacije ovog dela grada kroz tzv. formu gradske koncentracije „Donjeg grada“ i povezivanje (poprečno i longitudinalno) sa rekom i donjim Kalemegdanom.
Student:
Stefan Nešić
Opis projekta:
KATEDRALE INDUSTRIJSKE KULTURE
Kako je trenutno stanje označeno kao zona prelaska, postavljaju se pitanja gde, ili u šta to prelazimo?
Ispitivanje celovitosti i sveobuhvatnosti individalnih i kolektivnih potreba u jednom prostorno-vremenskom kontekstu, odnosno šta nas ispunjava kao individue i čini(će) društvom sada, sutra i na tom mestu (ne)ispunjenih obećanja, se upravo vrši na nečemu što se toliko godina održalo u životu ljudi: na potrebi da se veruje da postoji nešto više, da se stvara nešto više i da se to nešto više prenosi kroz generacije.
Od manufakture ka masovnoj, industrijalizovanoj, standardizovanoj, proizvodnji ka opet manufakturi ali ovog puta industrijalizovanoj, standardizovanoj i digitalizovanoj manufakturi. Sve ćemo sami, odnosno mašine i kompjuteri će sve to uraditi za nas. Kao stabilna podloga, novi zeleni pojas, je uveravanje da to nije samo obećanje već nešto što transcendira sve izgrađene strukture i političke struje.
U mentalnoj mapi ljudi i mapi grada, gde je nekada bila stanica Beograd Donji grad – mesto susreta, mesto ukrštanja puteva, sutra postaje mesto susreta i ukrštanja potreba da se negde dalje ide, da se nešto stvara.
https://www.flickr.com/photos/arhitektonski_fakultet_beograd/albums/72157659618631492
