Мастер академске студије Архитектура 2014/15
II година – 4. семестар
МОДУЛ 9 – Мастер пројекат
Курс М9.1. – Теза и Курс М9.2. – Пројекат:
СТАЛКЕР – ЗОНА ПРЕЛАСКА
Наставник:
арх. Милан Ђурић, ванредни професор
“… Ни један сталкер не зна шта они које води носе са собом и шта односе одавде. А број необјашњивих злочина је у порасту! Није ли то ваше дело? Узмите заверенике у војсци, или мафију у влади, нису ли сви они ваши клијенти? А ласери и све те супер-бактерије, сва та гадост до неког времена сакривена у сефовима? Прекините са тим социолошким проливом! Да ли заиста верујете у те бајке? У оне добре, не! А у страшне – наравно! Оканите се! Не може бити у човека такве мржње или љубави , која би се проширила на цело човечанство! Добро, новац, жена, можда жеља да шефа згази ауто, то могу разумети. Али владати светом! Праведно друштво! Божје царство на земљи! То нису само жеље, већ идеологија, деловање, концепције. Несвесно саосећање још није спремно за реализацију. Као обична инстиктивна жеља. Зар може бити среће на рачун несреће других? …”
Из филма „Сталкер“, Андреј Тарковски, 1979.
Актуелне планске иницијативе града Београда везано за контроверзни пројекат у делу Савског амфитеатра познат под називом “Београд на води” – „ЗОНА“ (филм Сталкер, Андреј Тарковски, 1979.) резултирале су укидањем дела пружног коридора кроз Београд, тачније кроз доњи Дорћол. Ова ситуација препозната је као добра прилика за преиспитивање могућности за пренамену и трансформацију овог дела централног градског језгра Београда у циљу афирмације овог дела града кроз тзв. форму градске концентрације „Доњег града“ и повезивање (попречно и лонгитудинално) са реком и доњим Калемегданом.
Студент:
Стефан Нешић
Опис пројекта:
КАТЕДРАЛЕ ИНДУСТРИЈСКЕ КУЛТУРЕ
Како је тренутно стање означено као зона преласка, постављају се питања где, или у шта то прелазимо?
Испитивање целовитости и свеобухватности индивидалних и колективних потреба у једном просторно-временском контексту, односно шта нас испуњава као индивидуе и чини(ће) друштвом сада, сутра и на том месту (не)испуњених обећања, се управо врши на нечему што се толико година одржало у животу људи: на потреби да се верује да постоји нешто више, да се ствара нешто више и да се то нешто више преноси кроз генерације.
Од мануфактуре ка масовној, индустријализованој, стандардизованој, производњи ка опет мануфактури али овог пута индустријализованој, стандардизованој и дигитализованој мануфактури. Све ћемо сами, односно машине и компјутери ће све то урадити за нас. Као стабилна подлога, нови зелени појас, је уверавање да то није само обећање већ нешто што трансцендира све изграђене структуре и политичке струје.
У менталној мапи људи и мапи града, где је некада била станица Београд Доњи град – место сусрета, место укрштања путева, сутра постаје место сусрета и укрштања потреба да се негде даље иде, да се нешто ствара.
https://www.flickr.com/photos/arhitektonski_fakultet_beograd/albums/72157659618631492
